Правно схватање усвојено на Панелу за уједначавање судске праксе из грађанске области на којем су учествовали представници Суда Босне и Херцеговине, Врховног суда Федерације БиХ, Врховног суда Републике Српске и Апелационог суда Брчко Дистрикта БиХ, одржаном у Сарајеву 30.01.2014. године у просторијама Високог судског и тужилачког вијећа Босне и Хрецеговине.

У складу са Правилима панела за уједначавање судске праксе, правно схватање, као и образложење истог је накнадно верификовано од стране судова – учесника панела.

Усаглашено правно схватање:

„Захтјев за новчану накнаду због извршене фактичке експропријације не застаријева“.

Образложење:

Постоје случајеви изградње објеката од јавног интереса или извођења других радова од јавног интереса, који имају за посљедицу потпуно или дјелимично одузимање права власништва физичких или правних лица на некретнинама, иако не постоји одлука о одузимању, односно одлука о утврђивању јавног интереса и рјешење о експропријацији. Такве случајеве правна теорија и судска пракса подводи под појам фактичког депосједирања односно тзв. фактичке експропријације, којег од појма формалне експропријације разликује, дакле, одсуство неког од битних елемената законом утврђеног поступка експропријације.
На тај начин се, свакако, од стране надлежних органа угрожавају и вријеђају субјективна права власника некретнина. С тим у вези у судској пракси се као спорно поставило питање кроз које институте грађанског материјалног права се има отклонити наведена повреда субјективних права физичких или правних лица. Другачије речено, поставља се питање да ли спор о одређивању накнаде због фактичког депосједирања и потпуног или дјелимичног губитка права власништва услијед изградње објекта од јавног интереса треба разријешити примјеном правила о накнади штете, примјеном правила о грађењу на туђем земљишту или, пак, предметну накнаду утврдити у складу са одредбама Закона о експропријацији. Од одговора на то питање зависи и рјешење питања које се тиче застаријелости захтјева за предметну накнаду.

Судска пракса судова бивше СФРЈ је била готово јединствена да се спорно правно питање има рјешавати кроз институт накнаде штете (чланови 154., 155. 185. и 189. ЗОО), тако да се и питање застаре захтјева за исплату наведене накнаде има разматрати са становишта одредби члана 376. ЗОО. Овакав правни став, након дисолуције заједничке државе, до недавно су слиједили и судови у Босни и Херцеговини, изражавајући мишљење да захтјев за предметну накнаду застаријева у трогодишњем субјективном односно петогодишњем објективном року из члана 376. ЗОО.

Један дио судова у Босни и Херцеговини је приликом разријешења спорног правног питања кренуо другим правцем, заузимајући правни став да изградња јавног пута без доношења одлуке о изузимању из посједа некретнине физичког лица представља фактичко депосједирање које је основ за остваривање права на накнаду у складу са одредбама Закона о експропријацији и да право на ову накнаду не застаријева.
У судској пракси забиљежене су одлуке у којима се изражава правни став да се спорно правно питање има ријешити примјеном одредби Закона о власничко-правним односима које регулишу стицање права власништва грађењем на туђем земљишту.

Имајући у виду наведену неуједначену судску праксу, предметно правно питање је разматрано на Панелу из грађанске области који је одржан у Сарајеву 30.01.2014. године, којом приликом је једногласно заузет правни став да фактичка експропријација представља основ за остваривање права на накнаду у складу са одредбама Закона о експропријацији и да право  на ову накнаду не застаријева.
Разлози за усвајање наведеног правног става могу се резимирати на слиједећи начин:

Потпуно или дјелимично одузимање права власништва физичких или правних лица на некретнинама ради изградње објеката од јавног интереса мора бити засновано на законито спроведеном поступку експропријације, тако да фактичко депосједирање, без провођења поступка експропријације, не може оправдати јавни интерес. У случајевима када јавна власт врши или дозвољава изградњу објекта од јавног интереса на земљишту које није формално експроприсано угрожавају се и повријеђују субјективна права физичких и правних лица на некретнинама. Право власништва је једно од основних Уставом БиХ заштићених вриједности. Заштита тог права конкретизована је и у члану 3. Закона о власничко-правним односима, којим је прописано да свако физичко или правно лице има право на мирно уживање свог власништва и да се никоме не може одузети власништво осим у јавном интересу и под увјетима предвиђеним законом и опћим принципима међународног права. Чланом 6. истог закона прописано је да се право власништва може одузети само у јавном интересу, сукладно с уставом на начин и под увјетима одређеним законом те да власник има право на пуну накнаду за ограничено или одузето право власништва. Право на мирно уживање имовине, као и забрану њеног одузимања, изузев у јавном интересу и у складу са законом и начелима међународног права, гарантује и Протокол број 1 уз Европску конвенцију о људским правима, па се за остваривање заштите тога права не примјењују правила о застарјелости потраживања из Закона о облигационим односима.
Спор у којем је изградњом јавног пута или другог објекта од јавног интереса фактички депосједирана некретнина власника не може се ријешавати примјеном одредби Закона о власничко-правним односима које регулишу стицање права власништва грађењем на туђем земљишту. Ово стога што се, у правилу, ради о грађењу објекта који је постао јавно добро у општој употреби, због чега савјесном власнику земљишта не би било могуће утврђивати права која предвиђају одредбе које регулишту стицање власништва грађењем на туђем земљишту.

Право својине је дакле, најпотпунија власт на ствари, а обавеза је свих да се уздржавају од повреде права власништва других лица.
У случају фактичке експропријације физичка или правна лица су лишена права власништва, па је основ тужбеног захтјева у ствари захтјев за поврат својине. Будући да поврат и успостава пријашњег стања није могућа због привођења намјени раније некретнине, то тужитељима припада право да траже накнаду за одузете некретнине. Имајући у виду да право захтијевати поврат својине не застаријева, (члан 43. став 2. Закона о власничко-правним односима) то ни захтјев за тражену накнаду ранијих власника не застаријева.
Стварни мотив, циљ и сврха фактичког депосједирања је остваривање јавног интереса, односно изградња објеката или извођење других радова од јавног интереса, тако да и накнада ранијим власницима треба да буде одређена у складу са одредбама Закона о експропријацији. Стога се и на питање застаријелости имају примијенити одредбе наведеног закона.
С тим у вези указује се и на правни став Врховног суда Босне и Херцеговине, сентенца број 48, објављеног у Билтену наведеног суда број 1989/2, који гласи: „Захтјев за одређивање накнаде за подруштвљено грађевинско земљиште, као и захтјев за одређивање правичне накнаде за експроприсане некретнине, не застаријева. Застаријева само захтијев за исплату накнаде одређене поравнањем или одлуком суда“.

Образложење на енглеском језику можете преузети у прилогу.